Haške presude dopuštaju komandantima da izbegnu pravdu
Oslobađajuća presuda Haškog tribunala bivšem generalu Vojske Jugoslavije (VJ) Momčilu Perišiću na zabrinjavajući način prebacuje odgovornost za ratne zločine sa komandanata na potčinjene koji su izvršavali naređenja na ratištu.
Jedan od načina da se sagleda dosadašnji rad Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) jeste da se njegova jurisprudencija podeli na tri perioda.
Do 2000. godine, bila je to institucija koja je jedva funkcionisala i sudila počiniocima nižeg ranga na koje bi gotovo slučajno nabasala.
Posle 2000. godine, procesuiranje je koncentrisala na vojne i političke zvaničnike visokog ranga, nadajući se da će razotkriti mrežu počinilaca koji su uspostavljali i sprovodili programe stvaranja nacionalno homogenih populacija činjenjem krivičnih dela.
Od 2012. godine, odlučila je dati epilog svom postojanju raščinivši dostignuća iz druge faze, primenom uskih standarda odgovornosti kako bi prebacila krivicu sa komandanata nazad na one koji nisu donosili odluke već sprovodili tuđe planove.
Poslednji izraz trećeg talasa MKSJ-a, na čelu sa sudijom Teodorom Meronom, jeste oslobađanje bivšeg načelnika VJ Momčila Perišića odgovornosti za zločine koje su počinile zavisne vojske u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
On je optužen i zato što nije sprečio i kaznio one koji su izveli raketne napade na civile u Zagrebu izvedene 1995. godine, a Žalbeno veće je jednoglasno utvrdilo da nije komandovao počiniocima tog zločina.
Veći deo žalbene presude odnosi se na Perišićevu ulogu u pomaganju i podržavanju zločina Vojske Republike Srpske (VRS) u Bosni i Hercegovini, posebno opsade Sarajeva i genocida u Srebrenici.
Ovde se mišljenje sudije Merona poklapa sa mišljenjem koje je zabeležio u žalbenom postupku u slučaju “Gotovina”, primenivši uzak standard odgovornosti i odbacivši dokaze u vezi sa okolnostima i opštim okruženjem.
Presude dovedene u pitanje
Usvojeni standard odgovornosti je toliko isključiv da dovodi u pitanje sve dosadašnje presude u međunarodnom pravu zasnovane na dužnostima onih koji drže komandne i rukovodeće položaje.
Perišićeva odgovornost za zločine koje je počinila VRS zasnivala se na ulozi VJ, kojom je on komandovao, u snabdevanju VRS oružjem, gorivom, ljudstvom i platama za oficire.
Žalbena presuda usvaja standard da ova pomoć podrazumeva odgovornost samo ako je “izričito usmerena ka činjenju zločina” (paragraf 17 presude), ali ne ako predstavlja “uopštenu pomoć usmerenu ka ratnim naporima” (paragraf 20).
Uparene činjenice da su činjeni masovni zločini i da su omogućeni uz pomoć VJ, odbačene su kao dokaz pomaganja i podržavanja na osnovu toga da nije sve što je VRS činila bio zločin.
Kako se kaže u obrazloženju Žalbenog veća, “pružanje opšte pomoći koja se može koristiti i za zakonite i za nezakonite aktivnosti, nije samo po sebi dovoljno da se dokaže da je ta pomoć bila izričito usmerena ka zločinima glavnih počinilaca” (paragraf 44).
Prema ovom standardu, jedini način da se potvrdi prvostepena presuda Perišiću bilo bi da je dokazano kako je on, na primer, rekao VRS: “Evo vam novca, oružja i ljudstva, a vi uz pomoć njih činite zločine.”
Povodom istog ovog pitanja, Žalbeno veće je utvrdilo da Perišićevo znanje o zločinima ne predstavlja dokaz njegove odgovornosti za njih (paragraf 68).
Ovaj zaključak obrazlaže se po dva osnova. Prvo, Žalbeno veće je utvrdilo da nije ustanovljeno da je “VRS bila organizacija čija je jedina i isključiva uloga bila da čini zločine” (paragraf 52). Ono je, zapravo, zaključilo da je “VRS sprovodila, između ostalog, zakonite borbene aktivnosti i da nije bila čisto zločinačka organizacija” (paragraf 69).
S tim u vezi, Žalbeno veće je ustanovilo – zato što je VRS činila i neke stvari koje nisu nezakonite – da Perišić nije mogao sa sigurnošću da zna da se pomoć koju je pružio koristi za nezakonita dela.
Došavši do ovog zaključka, međutim, MKSJ delimično menja istoriju presuda koje su izrekla njegova sopstvena veća i Međunarodni sud pravde (MSJ) da su ratni ciljevi VRS – stvaranje nacionalno homogene teritorije ubijanjem, zastrašivanjem i proterivanjem nesrpskog stanovništva – od samog početka bili nezakoniti.
Ko je naredio zločine?
Drugi važan deo obrazloženja Žalbenog veća odnosi se na pitanje da li je Perišić komandovao oficirima VJ koji su poslati kao pomoć VRS i njenim oficirima koje je finansirala VJ.
Ovde se otvara logički niz koji pokazuje istaknutu ulogu koju je sudija Meron preuzeo u procenjivanju dokaza pred Tribunalom.
Među autoritetima koje Meron navodi u presudi Perišiću nalazi se i prošlogodišnja presuda Gotovini, čiji je autor takođe Meron. Ako Meron može da citira Merona kao autoritet, po istoj toj logici Perišić može samom sebi da bude podređeni.
Žalbeno veće zapravo tvrdi da Perišić nije formulisao politiku jer je kao načelnik Generalštaba bio podređen Vrhovnom savetu odbrane (paragraf 49), telu čiji je i sam bio aktivni član.
U njegovoj ulozi u Vrhovnom savetu odbrane Žalbeno veće nije našlo dovoljno inkriminišućih dokaza, jer “nema dokaza da je Perišić podržavao pružanje pomoći izričito usmerene ka zločinačkim aktivnostima VRS” (paragraf 60).
Da sve bude neobičnije, Veće je donelo odluku da njegova podrška zločinačkim aktivnostima može da se dovede u pitanje jer je on “kritikovao ‘greške’ rukovodstva Republike Srpske koje su za posledicu imale međunarodnu kritiku širih ratnih napora VRS” (paragraf 60).
Ovaj argument o podređenosti umanjuje potencijalnu radost koju je Vlada Srbije osetila kada je čula žalbenu presudu.
Naime, on se može protumačiti i tako da je Perišićeva lična odgovornost ograničena jer je zločine pomagala i podržavala država, a ne pojedinac.
Sugestivno ali bez mnogo pomoći, Žalbeno veće ističe da ne može donositi odluku o “potencijalnoj odgovornosti država ili drugih entiteta nad kojima Tribunal nema odgovarajuću nadležnost” (paragraf 48).
Ono upozorava i da odluku “ni na koji način ne treba tumačiti tako da omogućava vojnim liderima da izbegnu krivičnu odgovornost angažovanjem drugih da čine krivična dela” (paragraf 72) – što je prilično uznemirujuće priznanje budući da su oslobađanjem Perišića učinili upravo ono protiv čega su izrekli upozorenje.
Novi i ograničavajući standardi
Kao i u slučaju “Gotovina”, Žalbeno veće MKSJ-a je u slučaju “Perišić” postavilo nove i restriktivne standarde dokaza koji osude za komandnu odgovornost zbog kršenja međunarodnih humanitarnih zakona čine gotovo pa nemogućim.
Sudija Liju Dakun u svom suprotstavljenom mišljenju navodi: “Budući da ovaj konkretan pravac nije bio strogo primenjivan u prošlim slučajevima, insistirati na takvom zahtevu praktično podiže prag odgovornosti za pomaganje i podržavanje.”
On zapravo podiže prag do tog nivoa da svaki komandant koji fizički nije počinio zločin ili izričito naredio da se on počini, ne može ni biti osuđen.
Dugotrajna posledica ovog presedana, ako ga usvoje drugi sudovi, biće obesmišljavanje kategorije komandne odgovornosti i prebacivanje odgovornosti za zločine sa ljudi koji ih planiraju, organizuju i finansiraju, na ljude koji izvršavaju njihova naređenja.
Ova nova, treća generacija jurisprudencije MKSJ-a ostaviće dubokog traga u nasleđu Tribunala. Ponovnim vrednovanjem ranijih ocena o legitimnosti ratnih ciljeva VRS, dovodi u pitanje teoriju na kojoj je zasnovano trenutno procesuiranje Radovana Karadžića i Ratka Mladića.
Ograničivši uslove pod kojima se mogu izreći presude za komandnu odgovornost, koordinaciju i dosluh, zahteva reviziju presuda koje je Tribunal izrekao u ranijim predmetima.
Dajući prednost restriktivnim teorijama odgovornosti, pravi korak unazad u odnosu na potencijal MKSJ-a da proizvede istorijski dokument koji razotkriva strukturu nasilja u ratovima. A sa pridavanjem prevelikog značaja oslobađajućim dokazima, praktično odustaje od interesa žrtava i činilaca koji žele pomirenje.
Erik Gordi je predavač na Univerzitetskom koledžu u Londonu.
http://www.balkaninsight.com/rs/article/haske-presude-dopustaju-komandantima-da-izbegnu-pravdu
